Povodom teksta "Darvin, ostavka i ja, Ljiljana Čolić"
Turbo-folk logika

Dr Ljiljana Čolić predstavlja gotovo savršen primer onih ljudi u Srbiji koji, nazivajući sami sebe patriotima, u rešavanju naših brojnih problema posežu za anti-logikom i zavereničkom teorijom društva. Problem koji naša država i društvo imaju sa njima sastoji se u tome što ta njihova "turbo-folk logika" nije samo loš vodič u budućnost, nego i u tome što one koji se njome služe čini nesposobnim da vide šta se događa pred njihovim očima - i to uz njihovo sopstveno učešće i doprinos.Gospođa Čolić se ponosi time što je od osnivanja član DSS-a, a to će reći stranke koja je sačuvala miloševićevsku "despotsku mašinu". Ona je oduševljena činjenicom što se Srbija iz komunističke transformiše u pravoslavnu džamahiriju. Shodno tome, ona je bila revoltirana "sudarom donatora" - naravno mrskih zapadnih vladinih i nevladinih - jer, kako reče, nije ona spremna da "proda veru za večeru". Ako bismo tu "turbo-folk logiku" primenili, recimo, na Sv. Savu, ispada da on jeste prodao veru za večeru, jer je verovanja svojih predaka u slovenske bogove zamenio verom u hrišćanskog Boga. Po takvoj logici, Sv. Sava bi se mogao takođe smatrati i "mondijalistom", jer se priklonio uticaju tadašnje super sile - Vizantije.Budući da je, kako kaže, "duboko religiozna", ona bi na mestu ministra kulture uradila opet sve isto. Ne sumnjam! Problem sa gospođom Čolić je, međutim, i u tome što je ona doktor nauka i profesor Beogradskog univerziteta i što čak ni post festum nije u stanju da odvoji svoja privatna ubeđenja i verovanja od opštih društvenih interesa i činjenica. Tragično je biti doktor nauka, ministar, a ne znati ništa o naučnom metodu. Kakve veze sa samom naučnom teorijom evolucije ima činjenica da su ljudi poput Marksa ili Hitlera verovali u tu teoriju? U epistemologiji empirijskih nauka čin verovanja ili neverovanja ne igra apsolutno nikavu ulogu. U političke svrhe, pak, despoti i diktatori mogu da upotrebe bilo koju ideju, pa i kompletne naučne teorije. Jedna od grešaka u načinu zaključivanja gospođe Čolić je i ta što ona iz činjeničnih podataka izvlači normativni zaključak - iz onoga što "jeste" zaključuje ono što "treba biti"!I na kraju, primetimo da oni koji zastupaju zavereničku teoriju društva žele sebe, između ostalog, da oslobode i svake političke i moralne odgovornosti za ono što su činili ili nisu činili. Umesto što u prvi plan gura nebitne stvari, gospođa Čolić bi morala znati da najveću odgovornost za ono što se sa Srbijom događalo posle pada berlinskog zida snose, zapravo, dogmate iz Titove "despotske mašine", koji su u novog despota ustoličili zaverenika Miloševića, a ne, recimo, proevropskog i prodemokratskog Ivana Stambolića. Upravo su Milošević i ti ljudi iz "despotske mašine" verovali u mit o zaveri protiv srpskog naroda; njihov odgovor bio je pokušaj da tu zaveru spreče svojom vlastitom krvavom protivzaverom. Posledica takve veleizdajničke politike je današnja, po najvažnijim sociološkim parametrima, klinički mrtva Srbija! I zato, ako se ubrzo ne urazumimo, a to noročito važi za ljude iz DSS-a, Srbija će uskoro ličiti na Halsovu sliku "Grupni portret starica bolnice Sv. Jelisaveta": "Starice, osuđene od života koji nisu imale, sede, u crnom, skrštenih ruku, za praznim stolom, na kome leži sklopljena knjiga, kao sklopljeni dan za kojim drugoga nema. Teško se čega sećaju, one se ničem ne nadaju, i više izazivaju užas u drugima, no što su užasnute" (M. Kašanin). Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 11. januar 2005.)