Kako do kraja unistiti kriticko misljenje u Srbiji
"Nacionalni vracevi" raskomadane stvarnosti

Empirijske cinjenice pokazuju da je unistavanje univerzitetskog kadra - mozdanih celija Srbije - koje je tako uspesno zapoceo Milosevic nastavljeno. Evo samo nekih cinjenica koje receno ilustruju.

Materijalni polozaj doktora nauka pod DOS-ovom vlascu jos se niukoliko nije promenio - sa "platama" doktora nauka nastavljen je trend koji traje vec vise od deset godina: one su priblizno jednake platama nekvalifikovanih radnika. Da ne bi bilo zabune, recimo to vec na pocetku, ne apelujem ovde na humana osecanja clanova "nove" vlade, jer to nije stvar humanizma vec je stvar OBAVEZE koju namece zivot savremenih drzava. Univerzitet i naucni instituti nisu nikakav trosak, luksuz, ukras za pokazivanje i tsl. vec su najbolja moguca INVESTICIJA koja moze postojati u jednoj zemlji. Bez RAZVIJENOG KRITICKOG MISLJENJA koje stvaraju profesori univerziteta i bez POLITICKIH SLOBODA koje ce dopustati vodjenje javnih argumentovanih kritickih rasprava o svim problemima drustva danas vise nije moguce govoriti o CIVILIZOVANOSTI, pa ni o ODRZANJU bilo koje zemlje.

Uticaj kritickog misljenja - a to je glavni "proizvod" univerzitetskih doktora nauka i baza na kojoj pocivaju uspesna zapadna demokratska drustva - kod nas je i dalje na najnizem mogucem nivou, ako uopste postoji.

Zbog nepostojanja "kriticne mase" kada je u pitanju gradjanska svest, prosecni pojedinac ove zemlje nema ni ideju o znacaju postojanja i delovanja univerziteta. Doktori nauka, shodno tome, nemaju nikakav drustveni ugled niti znacaj. Svaka kafanska pevacica, prorocica, sportista, politicar... imaju stoga veoma veliki drustveni rejting, ne samo materijalni, jer oni zajedno sa novinarima neprestano, iz dana u dan, na svim medijima, FORMIRAJU JAVNO MNJENJE ove zemlje.

Zbog praznoverja ili neznanja, institucije kao sto su Srpska crkva (u zemlji i inostranstvu), Akademija nauka, ili srpska dijaspora, na primer, nisu pomagale instituciju univerzitetskih doktora nauka, a to ce reci - globalno - nisu pomagale razvoj kritickog misljenja u Srbiji. Ideoloski su razlozi - marksisticki, teoloski, "lazno nacionalni" - uvek bili vazniji od bioloskog opstanka srpske nacije, koji se, upozoravam, ne moze zamisliti bez razvijenog kritickog misljenja. Narodi brojno slicni nasem - kao sto su Holandjani, Svedjani, Svajcarci, Cesi, Grci... - kriticki misleci i uceci se na sopstvenim greskama, kao sto to pokazuje njihova istorija i tekuca praksa, nisu ni dolazili u opasnost bioloskog istrebljenja. Nasa raskomadana stvarnost najbolje svedoci o nasem bezanju od kritickog misljenja i metode ucenja na greskama. Mi smo, kao narod, u ovako tragicnom polozaju pre svega zato sto smo intelektualno i duhovno porazeni od drugih naroda, zato sto smo se sveli iskljucivo na nivo emocija, zato sto je nase iracionalno potpuno progutalo nase racionalno. Kako protumaciti ove cinjenice? Ako je na budzetu Srbije oko pola miliona ljudi (policija, vojska, zdravstvo, cinovnici, prosveta...), kako je onda moguce da nije izvrsena TRENUTNA PRERASPODELA budzeta tako da drzava URGENTNO ZASTITI normalan zivot i rad svojih doktora nauka? Ako zastoj dotoka krvi u mozak traje duze od jednog do dva minuta, izumiru mozdane celije, a to znaci SMRT CELOG ORGANIZMA. Upravo u takvom stanju nalaze se Univerzitet u Srbiji i Srbija cela. Nasa zemlja je na raskrsnici (ili je mozda vec zapala u corsokak!): ili ce se nauciti da stvori uslove za normalan rad profesora univerziteta - tj. nauciti se da se koristi kritickim misljenjem svojih doktora nauka - ili je, naprosto, nece biti! I za ovo pitanje je, naravno, najpre potreban POLITICKI KONSENZUS, a on, ocigledno, ne da ne postoji, nego o njemu niko i ne razmislja.

Zbog vaznosti problema, zapitajmo se zato ponovo: kako je moguce da u nasoj zemlji ni Vlada, ni partijski funkcioneri, ni novinari, ni nevladin sektor, ni crkva NEMAJU SVEST O TOME DA TREBA DA STITE I CUVAJU SVOJE MOZDANE CELIJE?

Odgovor je veoma jednostavan: mi jos uvek zivimo u drustvenom sistemu koji se zove DESPOTIJA tj. u drustvu u kome o postojanju kriticne mase gradjanske svesti nema jos ni govora. Razlika izmedju evropskih naroda i nas je pre svega u tome sto tamo UNIVERZITETI, a sa njima i GRADSKA NEDESPOTSKA KULTURA, postoje OSAM STOTINA GODINA a kod nas univerzitet postoji oko STO GODINA, a gradska nedespotska kultura TESKO DA JE IKADA POSTOJALA. I dok njihovi univerziteti dozivljavaju neprestani razvoj i rast, mi nas svesno ili nesvesno rastacemo, unizavamo i gasimo. Sudbina nasih univerziteta je jedan od najboljih primera ponavljanja sudbine koju je prozivela Vizantija.

Ministrima nove vlade, "nacionalnim vracevima", koji su vaspitavani uglavnom na tradiciji Hegelove ili Marksove ideologije, javno kriticko misljenje koje stvaraju doktori nauka ocigledno ne da nije potrebno, nego, izgleda, moze biti i licna smetnja.

Srpskoj crkvi, koja je naslednica vizantijske, ideoloski su razlozi do dan-danas vazniji od nalazenja novih nacina opstanka. MRZNJA PREMA SVEMU STO JE ZAPADNO prirodno je zaslepljuje, te ona - sasvim pogresno - smatra da sto je slabiji univerzitet to ce manji i bezopasniji biti i uticaj zapadne nauke i kritickog duha u Srbiji. Sasvim pogresno smatra ona da ce na taj nacin ocuvati Srbiju i srpsku tradiciju. Protestantska i katolicka crkva vec vekovima neprestano potpomazu razvoj hiljada i hiljada najuglednijih doktora najrazlicitijih nauka. Koje je to doktore prirodnih nauka ili matematike, na primer, finansirala i pomagala nasa Srpska crkva?

Kao sto lopov bezi od policajca, kao djavo od krsta, da ga ovaj ne bi ometao u njegovim zlim namerama, tako i nasi "nacionalni vracevi" koji su i dalje na politickoj sceni Srbije grcevito pokusavaju da se RATOSILJAJU SVAKOG KRITICKOG MISLJENJA U SRBIJI, te u tom cilju KAO DA ZELE DA DOKRAJCE I SVE NASE DOKTORE NAUKA. Jednu trecinu raseliti (odlazak doktora nauka se uglavnom prikazuje kao nesto afirmativno), jednu trecinu ne leciti (pogledati statisticke podatke o smrtnosti na univerzitetu), a jednu trecinu korumpirati - kao da misle oni, pa ce onda Srbiji svanuti, tj. onda ce od Srbije i konacno moci da cine sta im se prohte; moci ce, na primer, da nastave sa veleizdajnickom Milosevicevom politikom da se Srbija, pretvorena u "PRAVOSLAVNU DZAMAHIRIJU", postavi kao STIT ISPRED RUSIJE, da je cuva od novog svetskog poretka i NATO. Po koju cenu bi se sve to postizalo? Pa, kao i dosad pod Milosevicem, po cenu razgradnje i potpunog nestanka Srbije!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. februar 2003.)