Kult obožavanja grešaka
Cementiranje despotske tradicije u Srbiji

Zašto ni dan-danas, godine 2006, ideja o najhitnijoj potrebi menjanja naše despotske tradicije nije postala opšte mesto u našem javnom mnjenju? Zašto naša društvena elita nije u stanju da nas oslobodi naše anahrone despotske tradicije? Pre svega zato što je i ona sama zaražena virusom te tradicije, čiju esenciju čini "antiempirijsko mišljenje"! Naši "levičari" i "desničari" vaspitavani su u miljeu nekritičkog dijalektičkog mišljenja, proizišlog iz učenja Hegela ili Marksa, po kome se - za razliku od naučnog metoda prirodnih nauka - greške ne popravljaju! Taj neempirijski pristup društvenim pitanjima jeste ono što ih spaja sa našom 700-godišnjom despotskom tradicijom! U njoj se greške nisu mogle priznavati, pa samim tim ni popravljati, jer bi neminovno vodile narušavanju autoriteta samog despota.
Dok smo mi, živeći u vizantijsko-osmanskom svetu, bili prinuđeni da "usavršavamo" našu despotsku tradiciju, zapadni svet je, osim u hrišćanstvo, još početkom ranog srednjeg veka počeo da veruje i u druge stvari: u razum i empiriju, na primer. Zato se i dogodilo to da su naši Nemanjići gradili manastire (Milutin ih je podigao čak 40!) u doba kad su u Evropskim gradovima već počeli nicati i fakulteti, gde su studenti u okviru triviuma i quadriviuma bili učeni da poštuju kult razuma i empirije! Mnoga sveštena lica, koja su učestvovala u izgradnji gotskih crkava u Remsu, Šartru i drugde, već tada počinju tvrditi da sam "racionalni empirijski metod" mora imati prioritet nad "autoritetom"! Godine 1268, u pismu tadašnjem papi, Rodžer Bekon predlaže da se logičko deduktivno mišljenje (koje su razvili Grci, a kasnije koristili hrišćanski teolozi) obavezno podvrgne kontroli "scientiae experimetalis"! Da, tu, na prvim gradskim evropskim univerzitetima, stvoreni su temelji nove tradicije - "tradicije učenja na greškama".
Srbija neće imati civilizovanu budućnost, jer uvek iznova i iznova ponavlja iste greške. Moglo bi se govoriti čak o kultu obožavanja grešaka - potpuno suprotno onom što je govorio Fransis Bekon: da "obožavanje grešaka treba smatrati kugom razuma"! Nećemo imati budućnost sve dok ne stvorimo kritičnu masu građana koji će naučiti da žive u "tradiciji učenja na greškama" i da se koriste njenim prednostima. Ništa tako plastično ne govori o nadmoćnosti jedne tradicije nad dugom nego komparacija u dužem vremenskom periodu: znamo da je Srba i Engleza početkom srednjeg veka bilo približno isto, a gde je ko danas? U odnosu na nas, njih je desetostruko više i već vekovima (što direktno, što indirektno) vladaju svetom; njihov jezik čuje se širom planete; najuspešnije države sveta uvezle su engleski liberalizam i parlamentarnu demokratiju; svi baštine naučne ideje Njutna, Maksvela, Darvina, Turinga, Hokinga, Krika... (dobitnici su preko 90 Nobelovih nagrada za nauku!), Šekspir se izvodi na svim pozornicama sveta. O londonskoj berzi, univerzitetima, dobiti od izdavaštva (oko dve milijarde evra godišnje), brodogradnji ili informatici da i ne govorimo. Dok je njihova kritička tradicija učenja na greškama podsticala razvoj nauke, ali i vrlina, i horizontalno povezivanje među ljudima, te stvarala vitezove i džentlmene u građanskom životu i politici, dotle su proizvod naše despotske neempirijske tradicije samo podanici i skorojevići!
Zato, ako neko u Srbiji danas želi da bude prepoznat kao istinski patriota, ne sme da prikriva ove činjenice, koje nedvosmisleno pokazuju nadmoćnost naučnog i kritičkog nad despotskim i nekritičkim. I umesto što se naši nazovipatrioti bave cementiranjem orijentalno-turbo-Guča-tradicije, mogli bi da konačno iskreno razmisle o tome kakva razlika postoji između ulaganja, s jedne strane, u univerzitete i nauku (po BDP ulaganja u nauku mi smo na 113. mestu u svetu, u rangu sa Sudanom, Džibutijem, Belorusijom) i, s druge strane, ulaganja u sport i sportske objekte (po finansiranju istih među vodećima smo u svetu). Da li će nam "gladijatori vrhunskog sporta", sa svim zlatnim medaljama, stvoriti pretpostavke za civilizovanu budućnost? Neće! Nije Milošević slučajno rešio da univerzitet i nauku tretira kao zemljoradničke zadruge: znao je on vrlo dobro da su naši doktori i magistri nauka ona malobrojna grupa ljudi u Srbiji koja je i u nauci, i u nastavi, i u svakodnevnom životu usavršila "metod učenja na greškama" - nešto što užasava svakog despota; znao je on da njihov glavni proizvod - "kritičko mišljenje" - može da pomogne da Srbija iz despotije krene ka građanskom liberalnom društvu evropskog tipa!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 15. decenbar 2006.)