Humanističko i despotsko nasleđe
Kako su Česi i Srbi dočekali pad Berlinskog zida
Naše akcije i dela pokazuju jasno ko smo mi, da li smo zrele ličnosti ili ne. Duhovne i političke akcije u Srbiji pokazuju da naša elita još nije prošla razvojnu fazu puberteta, da još nije u stanju da stvarima i idejama pristupa na empirijski i racionalan način, nego to još čini uz suvišno oslanjanje na emocije. Da bismo nekoga – bio on hirurg, poslanik ili sportski novinar, na primer – smatrali ličnošću ili stručnjakom, ta osoba mora biti u stanju da u donošenju sudova i zaključaka postupa na neemotivan način. Zašto je to važno? Zato što u slučaju sukobljavanja različitih interesa postoje dva načina da se to prevaziđe: ili da se protivnik uništi (emocionalni pristup), ili da se nađe razuman kompromis (racionalni pristup). Kompromis je rezultat argumentacije putem arbitraže. Međutim, despotske tradicije razvile su odbojnost prema argumentovanim raspravama (mogu da ugroze apsolutu moć!), šta više, razvile su takve psihološke instrumente, da delovanje pojedinaca usmeravaju ka netoleranciji i nasilju; tako mržnja guši svaku raspravu, a do proklamovanih ciljeva se dolazi silom; svi fenomeni u društvu se objašnjavaju teorijom zavere i glavni zadatak države je traženje neprijatelja.
Tradicija argumetovane rasprave, koja je bila stvorena u antičkim gradovima i koju su vekovi verske netolerancije zbrisali s lica zemlje, počela se ponovo ovde-onde stidljivo pojavljivati od karolinške renesanse. Od tog vremena pa do 12. veka građena je ideja da je novo građansko obrazovanje – sa svojim težištem na kritičkim raspravama – imperativ uspešnih vladara i država. Građansko obrazovanje i nova nauka su prvi put pokazali svoju nadmoć u poduhvatima gradnje gotskih crkava. Progresivnost kritičkih rasprava leži u tome što učesnicima u raspravi omogućava da bace novo svetlo na stvari i događaje, što dalje vodi ka novim posmatranjima i novim činjenicama i znanjima. Naoružani, počev od 12. veka, novim metodama za sticanje znanja, evropski gradovi (među njima i Prag, ali ne i Beograd!) ubrzano se razvijaju i iz čisto vojnih, administrativnih i vladarskih centara, prerastaju u složenu društvenu strukturu. Korporacije zanatlija, trgovaca, gradskih profesora i studenata – vesnici su tog novog grada. A razvojem gradske humanističke kulture afirmiše se ideja slobode, shvaćena kao oblik života, kao ideja koja život čini boljim i vrednijim.
Nezrelost naše elite naročito dolazi do izražaja u izbegavanju poređenja sa drugima u onome što je važno za društvo i državu (izuzev u efemernim stvarima poput sporta). A baš to poređenje može da nam pomogne da sazrimo i postanemo odgovorne ličnosti, koje će biti u stanju da uče na greškama svojih predaka!
Kako tradicije mogu bitno da utiču na buduće događaje pogledajmo na samo jednom primeru, na tome kako su Česi i Srbi 1989. god. dočekali pad Berlinskog zida. Budućnost je u tom trenutku bila sasvim otvorena. Vekovi humanističke tradicije učinili su da Čehe predvodi politička elita, na čelu sa Havelom, koja je imala svest o teretu odgovornosti koji se našao u njihovim rukama, a vekovi despotske tradicije nama su za vođu doneli Miloševića. "Despotska mašina" je na tradicionalan način ubeđivala narod da vođa ima "harizmu" (božiji dar!) pomoću koje je u stanju da "anticipira budućnost" i da je to dovoljno u takvim sudbonosnim trenucima! Humanistička tradicija verovanja u procedure i saradnju, vera u ljude, pomogla je Česima da traže savez sa EU, dok je naša despotska tradicija verovanja u društvo kao "teoriju zavere", tradicija mržnje prema drugima, gonila Miloševića ne da traži prijatelje koji bi mu pomogli, već neprijatelje koje bi u seriji ratova likvidirao i tako nas "spasao". Oko pitanja kako partijsku državu prevesti u demokratsku Havel se, recimo, konsultovao sa Karlom Poperom i drugim svetskim sociološkim prvacima, a Milošević je bio ubeđen ta će taj problem rešiti pesnicama, pa se, valjda zato, sastajao sa Kozacima. Da bi krenuli u tranziciju, tj. da bi stvorili slobodno tržište, Česi su sebi kao prvi zadatak postavili izgradnju okvira za pravnu državu; umesto komunističkih zakona i sudija uvedeni su kodeksi građanskog prava i slobodne sudije, a sve to je bilo garancija za nepristrasnost pri suđenju. Despotska tradicija i nedostatak znanja učinili su da naša elita, evo, već 20 godina neuspešno pokušava da stvori slobodno tržište. Jer bez stvarnog pravnog sistema (nezavisnog od izvršne i zakonodavne vlasti!) tranzicija uvek nalikuje haosu. Ekonomska tranzicija nije moguća bez pravne, koja joj prethodi, a kapitalistički ekonomski sistem se ne može uvoditi s vrha, jer svaki oblik poslovanja mora sam sebe da uspostavi na tržištu; da bi to bilo moguće, moraju da postoje fer sudovi, na kojima će se praviti jasna razlika između kupovine i prodaje – i pljačke.
Dr Zoran Stokić, Beograd, ("Danas"septembar, 2008.)
Kako su Česi i Srbi dočekali pad Berlinskog zida
Naše akcije i dela pokazuju jasno ko smo mi, da li smo zrele ličnosti ili ne. Duhovne i političke akcije u Srbiji pokazuju da naša elita još nije prošla razvojnu fazu puberteta, da još nije u stanju da stvarima i idejama pristupa na empirijski i racionalan način, nego to još čini uz suvišno oslanjanje na emocije. Da bismo nekoga – bio on hirurg, poslanik ili sportski novinar, na primer – smatrali ličnošću ili stručnjakom, ta osoba mora biti u stanju da u donošenju sudova i zaključaka postupa na neemotivan način. Zašto je to važno? Zato što u slučaju sukobljavanja različitih interesa postoje dva načina da se to prevaziđe: ili da se protivnik uništi (emocionalni pristup), ili da se nađe razuman kompromis (racionalni pristup). Kompromis je rezultat argumentacije putem arbitraže. Međutim, despotske tradicije razvile su odbojnost prema argumentovanim raspravama (mogu da ugroze apsolutu moć!), šta više, razvile su takve psihološke instrumente, da delovanje pojedinaca usmeravaju ka netoleranciji i nasilju; tako mržnja guši svaku raspravu, a do proklamovanih ciljeva se dolazi silom; svi fenomeni u društvu se objašnjavaju teorijom zavere i glavni zadatak države je traženje neprijatelja.
Tradicija argumetovane rasprave, koja je bila stvorena u antičkim gradovima i koju su vekovi verske netolerancije zbrisali s lica zemlje, počela se ponovo ovde-onde stidljivo pojavljivati od karolinške renesanse. Od tog vremena pa do 12. veka građena je ideja da je novo građansko obrazovanje – sa svojim težištem na kritičkim raspravama – imperativ uspešnih vladara i država. Građansko obrazovanje i nova nauka su prvi put pokazali svoju nadmoć u poduhvatima gradnje gotskih crkava. Progresivnost kritičkih rasprava leži u tome što učesnicima u raspravi omogućava da bace novo svetlo na stvari i događaje, što dalje vodi ka novim posmatranjima i novim činjenicama i znanjima. Naoružani, počev od 12. veka, novim metodama za sticanje znanja, evropski gradovi (među njima i Prag, ali ne i Beograd!) ubrzano se razvijaju i iz čisto vojnih, administrativnih i vladarskih centara, prerastaju u složenu društvenu strukturu. Korporacije zanatlija, trgovaca, gradskih profesora i studenata – vesnici su tog novog grada. A razvojem gradske humanističke kulture afirmiše se ideja slobode, shvaćena kao oblik života, kao ideja koja život čini boljim i vrednijim.
Nezrelost naše elite naročito dolazi do izražaja u izbegavanju poređenja sa drugima u onome što je važno za društvo i državu (izuzev u efemernim stvarima poput sporta). A baš to poređenje može da nam pomogne da sazrimo i postanemo odgovorne ličnosti, koje će biti u stanju da uče na greškama svojih predaka!
Kako tradicije mogu bitno da utiču na buduće događaje pogledajmo na samo jednom primeru, na tome kako su Česi i Srbi 1989. god. dočekali pad Berlinskog zida. Budućnost je u tom trenutku bila sasvim otvorena. Vekovi humanističke tradicije učinili su da Čehe predvodi politička elita, na čelu sa Havelom, koja je imala svest o teretu odgovornosti koji se našao u njihovim rukama, a vekovi despotske tradicije nama su za vođu doneli Miloševića. "Despotska mašina" je na tradicionalan način ubeđivala narod da vođa ima "harizmu" (božiji dar!) pomoću koje je u stanju da "anticipira budućnost" i da je to dovoljno u takvim sudbonosnim trenucima! Humanistička tradicija verovanja u procedure i saradnju, vera u ljude, pomogla je Česima da traže savez sa EU, dok je naša despotska tradicija verovanja u društvo kao "teoriju zavere", tradicija mržnje prema drugima, gonila Miloševića ne da traži prijatelje koji bi mu pomogli, već neprijatelje koje bi u seriji ratova likvidirao i tako nas "spasao". Oko pitanja kako partijsku državu prevesti u demokratsku Havel se, recimo, konsultovao sa Karlom Poperom i drugim svetskim sociološkim prvacima, a Milošević je bio ubeđen ta će taj problem rešiti pesnicama, pa se, valjda zato, sastajao sa Kozacima. Da bi krenuli u tranziciju, tj. da bi stvorili slobodno tržište, Česi su sebi kao prvi zadatak postavili izgradnju okvira za pravnu državu; umesto komunističkih zakona i sudija uvedeni su kodeksi građanskog prava i slobodne sudije, a sve to je bilo garancija za nepristrasnost pri suđenju. Despotska tradicija i nedostatak znanja učinili su da naša elita, evo, već 20 godina neuspešno pokušava da stvori slobodno tržište. Jer bez stvarnog pravnog sistema (nezavisnog od izvršne i zakonodavne vlasti!) tranzicija uvek nalikuje haosu. Ekonomska tranzicija nije moguća bez pravne, koja joj prethodi, a kapitalistički ekonomski sistem se ne može uvoditi s vrha, jer svaki oblik poslovanja mora sam sebe da uspostavi na tržištu; da bi to bilo moguće, moraju da postoje fer sudovi, na kojima će se praviti jasna razlika između kupovine i prodaje – i pljačke.
Dr Zoran Stokić, Beograd, ("Danas"septembar, 2008.)
Нема коментара:
Постави коментар