Zašto nam nisu potrebni prevremeni izbori
Greške starih rešenja

"Istoriju smatram učiteljicom života, ali ne zato što nam daje rešenje za naše tekuće probleme već zato što nam daje mogućnost da izbegnemo greške starih rešenja".Ortega i GasetNavedena Ortegina misao, zajedno sa Bekonovom (izrečenom još davne 1605.) - da "obožavanje grešaka treba smatrati kugom razuma" - mogle bi nam poslužiti kao alat kojim ćemo pokušati da dekonstruišemo ideju o prevremenim izborima.Uopšte uzev, život je u zapadnim državama iz dana u dan, iz veka u vek, bivao bolji, ali i komplikovaniji, zamršeniji. Jasno je da se komplikovanjem problema usavršavaju i sredstva za njihovo rešavanje. Ali potrebno je da svaki novi naraštaj ovlada tim usavršenim sredstvima. Jedno od tih važnih sredstava je i istorija. Istorija je prvorazredna tehnika za očuvanje i nastavljanje napretka jednog naroda. istorijsko saznanje ne raste dodavanjem novih činjenica na one koje su već poznate, nego simboličkom transformacijom starih činjenica u svetlosti novih. Istorija, kao i nauka, nije "samo iskustvo", već je uvek "modus" iskustva. ali, kao i u nauci, za takvo što potrebno je liberalno društvo i razvijeno kritičko mišljenje, a to nas prirodno vodi ka etici zapadnih nedespotskih otvorenih društava, gde je zataškavanje grešaka najveći intelektualni greh. Tu se napreduje baš tako što se greške otkrivaju, priznaju i otklanjaju.U zatvorenim despotskim društvima etički imperativ bio je, pak, prikrivanje grešaka: one se ni po koju cenu ne smeju priznati, jer se polazi od toga da bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka narušavanju autoriteta. Naravno da je takva duhovna klima nespojiva sa demokratijom, naukom, ali i sa istorijom. Zato u takvim društvima mesto istorije zauzimaju - hronike, legende i mitovi. Ako stvar posmatram iz tog ugla, imam razumevanje za ponavljanje grešaka iz prethodnih vekova, koje se u Srbiji upravo odvija. Samo oni koji ne poseduju istorijsku svest mogu da pobrkaju društveni sistem koji trenutno postoji kod nas sa sistemima koji se već vekovima izgrađuju u zapadnim zemljama. Zaboravlja se da maskarada Miloševićevog parlamentarizma nije imala nikakve veze sa demokratijom, tj. da ono što mi pokušavamo jeste da iz komunističke despotije (!) zakoračimo u liberalni kapitalizam i parlamentarnu demokratiju - tj. u jednu suverenu i savremenu državu.Naša istorijska i svaka druga kratkovidost onemogućava nas da se pozabavimo problemom vezanim za posebne uslove pod kojima nastaje jedna parlamentarna demokratija tj. moderna građanska država. Brojni istorijski primeri pokazuju da borba stranaka, koja je u već razvijenim građanskim državama vitalni element društva, postaje pogubna za državu u procesu njenog formiranja. Ako politička stranka, kao predstavnik jedne grupe interesa, sputava volju još neučvršćene državne vlasti, još neizgrađenih institucija, ona ugrožava dejstvenost njenih naredbi. Svaka borba stranaka u doba nastanka kapitalističkog društva, pre njegovog potpunog ostvarenja, znači opasnost od ponovnog zapadanja u prethodna stanja; u našem slučaju to bi značilo potpuni povratak u neku od rigidnijih formi despotije.Istorijski primeri iz zapadnoevropskih zemalja - kao što su vremena hugenotskih ratova, ili stanje u Italiji pre i za vreme Musolinija - nedvosmisleno pokazuju taj uočeni sociološki trend povratka prethodnom stanju. Ne verujem da parole vezane za prevremene, tj. ovakve ili onakve izbore, imaju išta zajedničko sa našom konkretnom socijalnom stvarnošću. Budući da naši političari i politikolozi posmatraju stvarnost kroz marksističke i platonske naočare, oni je i pogrešno vide i pogrešno prikazuju. Nije problem u tome ko- koja stranka - treba da vlada, nego je pitanje da li smo mi u stanju da iz despotske tradicije izgradimo takve političke institucije koje će nas uspešno štititi i od loših i nepoštenih političara na vlasti i koje će onemogućiti povratak despotiji.Istorijski primeri pokazuju da ne postoje nikakve prečice koje iz despotije vode u građansko društvo. S druge strane, onaj ko nije u stanju da uvidi da između vizantijske, otomanske i komunističke Srbije, sa stanovišta političke vlasti i njene ideologije, nema nikakve razlike, taj neće biti u stanju da doprinese procesu onakve zdrave transformacije kakva je sada potrebna našem društvenom sistemu. Da bismo se i mi konačno počeli uzdizati ka građanskoj demokratiji zapadnoevropskog tipa, nama je, znači, potreban politički i duhovni preporod kakav su, na primer, pristalice Kemal-paše (kasnije prozvanog Ataturkom) počele sprovoditi u Turskoj od 1923. Koliko je to težak i složen poduhvat pokazuje činjenica da je Turcima trebalo osamdeset godina da formiraju kakvu-takvu srednju građansku klasu kao protivtežu stalnim zahtevima tradicionalno vaspitanih podanika za restauracijom despotije.
Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 4. novembar 2003.)