Povodom feljtona "Vođa" Arnolda Tojnbija
Loš vodič u promene

Naučne teorije su instrumenti pomoću kojih pokušavamo da uvedemo red u haos prirodnih zbivanja tako što se služimo racionalnim predviđanjima. Slično ovoj praktičnoj funkciji naučnih teorija, tradicija ima funkciju stvaranja poretka i racionalnog predviđanja u socijalnom svetu u kome živimo. Esenciju jedne tradicije čine vrednosti, norme i pogled na svet. Ako uistinu želimo da komunizam (formu despotije) zamenimo liberalnim kapitalizmom, to istovremeno znači da se i tradicija despotije mora zameniti novom tradicijom - tradicijom liberalne demokratije. Ako stvari tako stoje, onda mi u tom procesu zamene, da bismo ga izvršili uspešno, moramo savladati - svariti - što-šta iz evropske humanističke tradicije. Kod nas, nažalost, još nema prave svesti o teškoćama takvog poduhvata. Teškoće potiču otuda što mi ne možemo od početka da krenemo sa sigurnih temelja - jer takvih u despotiji nema - već bi naš poduhvat najpre ličio na poduhvat mornara koji na otvorenom moru ponovo moraju da izgrade svoj brod, ali pri tome nikako ne mogu da krenu od dna.

Da bi se ovakav jedan Gordijev čvor razmrsio (da bi se izvršila kontinuirana promena vrednosti, normi i pogleda na svet), najvažnija je duhovna klima u kojoj trenutno živimo. Bez svesrdne pomoći svih medija takvo šta nije moguće izvesti. Nažalost, naši mediji, nošeni despotskom kulturnom inercijom - među koje list Danas svakako ne spada - rade nesvesno u korist naše štete; zato je za žaljenje što se baš u Danasu pojavio Tojnbijev feljton "Vođa".Tojnbi je, poput Bergsona, jedan od mnogih koji sistematski podrivaju čovekovu veru u razum, u humanizam. Samim tim, Tojnbijevo delo je loš vodič za našu duhovnu i društvenu tranziciju. Tradicija despotije inače je sva ogrezla u iracionalnom, u emocijama, u istoricizmu, sudbini i metafizici; ono što nam poput kiseonika u ovom trenutku nedostaje jesu autori koji šire veru prema racionalnom i empiriji. Umesto da se učimo da je praksa kriterijum istine, kako u nauci tako i u društvu, umesto da se učimo argumentovanoj raspravi, Tojnbi nam kaže da su "argumenti nevažan način govora" i da je "istorija čovečanstva - istorija emocija, strasti, religije, iracionalnih filozofija, umetnosti" i da ona nema ništa s istorijom ljudskog razuma ili nauke. Takve i njima slične ideje ne mogu biti podloga na kojoj će izrasti srpska građanska liberalna demokratija.

Uzgred primetimo - ne može da škodi(!) - da Tojnbi nije u stanju da na zadovoljavajući način rekonstruiše istorijske događaje, primer: Temistokle. Despotska Persija je imala neuporedivo veću vojsku, pa ipak su je malobrojni Grci porazili na Maratonskom polju i Plateji. Da li im je u tome pomogla samo Temistoklova politička mudrost? Nipošto. "Da li im je pomogla magija? Nipošto. Upravo suprotno. Jedan sjajan izum pronicljivog helenskog uma. Grčka, Rim, Evropa bili su mogući zahvaljujući falangi" - lucidno je primetio Ortega i Gaset. "Persijanci, iako brojni, borili su se kao bezoblična masa i zbrkana gomila. Grci u poretku falange." To je odlučilo bitku kod Maratona. A ima još i dalje: drugi rat je dobijen na moru. Grci nisu samo po Temistoklovoj zamisli stvorili veliku flotu, već su joj i udahnuli disciplinu kopnene vojske. Da bi se to sprovelo u praksi, bio je potreban i nov, ogroman preobražaj atinske unutrašnje politike. Nova vojno-naučna tehnika zahtevala je, pored aristokrata, i druge staleže, zahtevala je uspostavljanje demokratije. Aristokratija je od ratovanja stvarala privilegije, a sada je vojna služba u demokratiji obuhvatala sve članove društva. - Da zaključimo: Grci su pobedili Persijance ne samo zahvaljujući Temistoklu, kako tvrdi Tojnbi, nego i zahvaljujući falangi, nauci i demokratiji.

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 20. avgust 2003.)