Ikonoklastija na srpski način, ili: o izbegavanju lustracije
Ponavljanje istih grešaka

Nedostatak budućnosti povratno deluje na moral pojedinca u svakom narodu oduzimajući mu polet, zanos za rad i strogu etiku.
ORTEGA I GASET

Stabilnost neke kulture nalazi se u "gramatici ponašanja" gde centralno mesto, pored pogleda na svet, zauzima i sistem vrednosti. Poremećaj u pogledu na svet i sistemu vrednosti nužno lančano vodi ka poremećaju i u celokupnom društvu. To je zato što te dve komponente, s jedne strane, opremaju članove te zajednice misaonim alatom, a s druge strane im obezbeđuju smisao njihovog delovanja i življenja. "Gramatika" kulture je, znači, ono što ljudima otvara puteve kojima oni svojom voljom mogu da krenu ka proklamovanim normama i vrednostima. Primetimo, dalje, da su vrednosti u gramatici kulture jedne države pospešivane, na primer, idejom uzora, sistemom nagrade i kazne i sl. Da bi mogao delovati i živeti, čovek se (premda nema direktno svest o tome) u svakodnevnom životu neprestano oslanja na pogled na svet i na vrednosti svoje kulture. One su neka vrsta nevidljivih staza kojima se krećemo i bez kojih nije moguće zamisliti postojanje nijedne duštvene zajednice. Karakteristika zapadnih građanskih društava u sferi pogleda na svet jeste pristupanje stvarnosti na empirijski, naučni način: problemima i pojavama prilazi se sa sumnjom, vrši se objektivna analiza pojava, u praksi se testiraju sve iznesene pretpostavke itd. U despotskim sistemima, pak, stvarnosti se pristupa na religijski način - preko autoriteta se prihvataju načela i istine i po njima se dalje upravlja. I nikakva praksa ne može opovrgnuti one istine koje su proklamovali autoriteti.

Iako smo vekovima živeli u despotskim sistemima, od vremena Miloša Obrenovića i u Srbiji je započeo proces promene "gramatike kulture" iz despotske u građansku. Nažalost, od kraja 1944. godine, dekretom komunističke "despotske mašine", građanska kultura zapadnog tipa - čija je esencija bila slobodno, kritičko mišljenje svakog pojedinca, sposobno da neprestano uočava i popravlja greške koje su načinjene bilo gde - naglavačke je bila izbačena iz svih državnih i duštvenih institucija. Umesto vertikalne i horizontalne prohodnosti u društvu, koja bi omogućavala slobodno nadmetanje građana u znanju i vrlinama, ustoličen je komunistički (tj. despotski) sistem vrednosti, po kojem je prohodnost u društvu određena isključivo podobnošću u odnosu na despotsku mašinu.

Bez fokusiranja na taj konkretan događaj nije moguće razumeti ni aktuelno stanje u Srbiji. Komunistički totalitarizam doprineo je da se mnogi naši intelektualci u jednom momentu zatvore za sve nove činjenice, usled čega oni ni do dana današnjeg nisu u stanju da na njih reaguju novim pojmovima, nego zauvek ostaju zatočeni na orbiti starih dijalektičkih koncepata Hegela i Marksa (te i dalje istorijsko proricanje smatraju naučnim metodom koji može da reši naše društvene probleme).

To se najbolje vidi u spoljnoj (i unutrašnjoj) politici koja je vođena od pada Berlinskog zida 1989. do danas. Tu se iz godine u godinu, od rata do rata, sistematski ponavljaju iste greške! Naša politička i kulturna elita, poput svojih učitelja, Hegela i marksističkih dijalektičara, smatra da greške i protivurečnosti ne treba otklanjati. Politika naše zemlje vodi se tako što se uočene greške ne popravljaju, već se ostavljaju da u budućnosti sa svojom suprotnošću same od sebe dovedu do sinteze, tj. rešenja problema!? Za dijalektičare, protivurečnosti i greške su plodonosne. Znači, potpuno suprotno od onoga što važi u empirijskoj nauci i zapadnoj građanskoj kulturi, koja imperativno traži da se greške stalno otkrivaju i otklanjaju i koja se kloni svake protivurečnosti.

I na ovoj meta-ravni (tj. na ravni na kojoj se formira način mišljenja i zaključivanja) ponovo se pokazuje da bez lustracije nije moguće otvoriti Srbiji put ka civilizovanoj budućnosti, da se bez nje ne možemo ratosiljati neproduktivnog dijalektičkog metoda mišljenja. Od kraja spomenute 1944. bilo je zabranjeno bavljenje svim idejama, pojmovima, načinima zaključivanja koji nisu u duhu marksističke dijalektike - ne samo u domenu politike, nego i u nauci, umetnosti i uopšte u svim sferama društva. Nije lustracija samo "namirivanje pravde", ona je mnogo više od toga: ona je neophodan uslov za stvaranje pretpostavki za budućnost. Nažalost, svedoci smo da naši mediji i dalje održavaju u životu despotsku autoritarnu kulturu, i dalje sprečavaju da se i u nas razvije kritički misaoni alat zapadne građanske kulture. Oni i dalje potpiruju odbojnost prema kompletnom intelektualnom životu, na isti način na koji se to u despotijama oduvek radilo.U Vizantiji, na primer, to je naročito došlo do izražaja u godinama ikonoklastije (koja je značila prekid sa grčko-rimskom tradicijom), kada se pod parolom "nacionalnog pregnuća" zapravo dogodila "ruralizacija carstva", koja je Vizantince odvela na put bez povratka! Analogija sa "miloševićevskom ikonoklastijom" - koja vlada i danas - sama od sebe se nameće!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 28. jun 2007.)