Tihi odlazak Marka D. Leka
SEĆANJA

Neizbrisiv trag u nauci

O nekulturi i nehumanosti društvenog okruženja u kom živimo poslednjih godina uverljivo govori i naš odnos prema umrlima. U našim pisanim i elektronskim medijima naši sunarodnici već više od godinu dana nisu nigde mogli saznati da nas je napustio naš Marko D. Leko, uvaženi profesor klasične fizike i teorije relativnosti. Kakva ironija što ta tužna vest nije pronašla put do javnosti iako je, čudnovatim sticajem okolnosti, prof. Marko Leko ispustio svoju plemenitu dušu upravo u "godini fizike"! Ni ta 2005, dakle, stota po redu od Ajnštajnove "zlatne godine", nije uspela da iz dogmatskog dremeža trgne naše medije, škole, biblioteke, muzeje i fondacije i da njihovu pažnju u dovoljnoj meri skrene na temeljne vrednosti čovečanstva, pa time, valjda, i našeg društva - na Ajnštajna, pa, s njim u vezi, i na naša imena, od kojih je jedno od nezaobilaznih svakako i ime Marka D. Leka. Nije li to samo potvrda činjenice da je naša država i njena politika potpuno progutala naše građansko društvo?

Na ljude kakav je bio Marko Leko stalno se može i treba podsećati, misliti i o njima govoriti. On je bio pripadnik one manjine koja će, na našu sramotu, izgleda, sasvim iščeznuti: bio je gospodin. Ako je neko obeležio školovanje tolikih generacija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, onda je to svakako bio profesor Leko. Učio nas je da ćemo napredovati samo ako smo spremni da učimo na greškama, ako smo spremni da prepoznamo sopstvene greške i da ih kritički preispitamo, umesto da ih ljubomorno čuvamo i dogmatski branimo. Učio nas je da sve naše teorije jesu pokušaji, jesu radne hipoteze koje moramo stavljati na probu da bismo ispitali njihovu delotvornost, tj. sposobnost da nam uspešno predvide budućnost. Svojim držanjem, pak, indirektno nas je učio građanskoj humanističkoj kulturi i intelektualnom poštenju.

Prof. Leko je prenosio na svoje đake duh Milankovićeve, Bilimovićeve i Anđelićeve Katedre za teorijsku mehaniku, te bitno doprineo da makar u toj disciplini postignemo stogodišnji kontinuitet. Od 1963, kada je doktorirao baveći se problemima relativnosti, započeo je i sa neumornim pedagoškim radom na popularizaciji te "kontroverzne" teorije. Istinsko poznavanje empirijskih i logičkih osnova na kojima počivaju fizičke i matematičke teorije i savršeno vladanje njima s pravom ga čine i pionirom na polju teorije saznanja u Srbiji.Otišao je tiho, kao što to čine veliki ljudi, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag - koliko u našoj nauci i prosveti, toliko i u našoj kulturi i društvu.

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 27. septembar 2006.)