Molitve vladike Nikolaja

Radi zadovoljenja snazne psiholoske potrebe za osloncem i sigurnoscu srednjovekovni Srbi su prihvatili "pravoslavno-hriscanske istine". Medjutim, kao i svaka "istina", i ova je "hriscanska", u stvari, oduvek bila snazno ideolosko orudje, koje je iza svoje "objektivnosti", zapravo, krilo partikularne interese odredjene drustvene grupe. Deo vladajuce elite u nasoj zemlji ovih poslednjih petnaestak godina obilato se koristi tom i takvom "hriscanskom istinom" sa ciljem da stvori antievropsku kulturnu, versku i politicku klimu. Kako to politicko usmeravanje izgleda u praksi sasvim pouzdano se moze pratiti na primeru ozivljavanja mita o vladiki Nikolaju Velimirovicu. Bas u godinama kada se Srbija nalazi na socioloskoj raskrsnici (tj. ili ce ostati despotija, ili ce zakoraciti u politicko drustvo tipa evropske gradjanske republike ili monarhije) nasi "nacionalni vracevi" obnavljaju ucenja vladike Nikolaja. Gori trenutak nisu mogli izabrati. Zasto tako mislim? Zato sto, citajuci ovih meseci njegovu knjigu "Kroz tamnicki prozor", ne mogu a da ne reagujem na nevidjenu destruktivnu duhovnu energiju koja iz nje izbija. Koju god stranu knjige otvorili, koju god propoved, vi cete biti zapljusnuti mega-cunamijem mrznje prema svemu sto je zapadno. Vladikine reci same za sebe toliko govore, da im nikakav dodatni komentar nije potreban. "Nece biti nikakvo cudo", kaze vladika Nikolaj, "ako crkva propise molitvu protiv kulture kao zbira svih zala. Jer kad ima molitvu protiv gordosti i protiv mrznje i divljastva i bezbostva i krivoverstva i nasilja i grabezi i svakoga bogohulstva i svakoga necovestva, zasto ne bi imala molitvu protiv kulture kao zbira svih tih zala? Ne samo da bi takva molitva bila i opravdana i potrebna, nego mislimo da bi trebalo odrediti jedan drzavni molitveni dan u godini, kad ce se sav narod sa svojim staresinama moliti Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." "Evropa se hvali kulturom; Srbi nikad u istoriji svojoj nisu se hvalili kulturom", podseca nas vladika Nikolaj, jer "kultura je neznabostvo, novo idolopoklonstvo. Kad se zamadjijani od djavola narodi spasu od te najnovije idolatrije, onda ce tek poceti skruseno i uzdisajno moliti se jedinome zivome Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu." I zato je za vladiku pitanje od zivotne vaznosti oduvek bilo: "hocemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hocemo li sa kulturom ili sa Bogom i dusom?" Obnevideo od mrznje prema svemu sto je evropsko, vladika ce u "Tamnickom prozoru" zapisati i to da "i drugi narodi imaju svoju kulturu, te im evropska nije potrebna. Neki pak narodi kao Indijani i Kinezi imaju kulturu mnogo lepsu, razradjeniju i utancaniju od evropske kulture, zbog cega oni i mrze i preziru evropsku kulturu. Zato kazemo: ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali nicim". A, uopste, sta je po vladiki Nikolaju Evropa? "To su pohot i pamet. Oboje covecje: covecija pohot i covecija pamet. A to dvoje oliceno je u papi i u Luteru. Sta je dakle Evropa? Papa i Luter. Zasicenje ljudske pohoti do vrhunca i zasicenje ljudske pameti do vrhunca. Evropski papa je ljudska pohot za vlascu. Evropski Luter - ljudska resenost da sve objasni svojom pamecu". I zato nas vladika upozorava: "aj, braco moja, zar vi svi to ne vidite? Zar vi svi niste osetili mrak i zlocin antihriscanske Evrope na svojim ledjima? Hocete li uz Evropu ili uz Hrista? Uz smrt ili uz zivot? Pitate se. Razvedrite se. Odlucite se. Smrt ili zivot. To dvoje stavio je nekad Mojsije pred svoj narod. I mi stavljamo pred vas. Znajte: Evropa je smrt, Hristos je zivot". Pa, eto, zamislimo se: da li za nas danas - kao sto je to nekada bilo za Vizantince - crkveni razlozi treba da budu vazniji od drzavnih interesa i razloga? Da li je istina koju nam nudi religija dublja od pragmatike koju nam nude prirodne i drustvene nauke? Ako ucimo na greskama i ako istoriju smatramo uciteljicom zivota, odgovor na postavljena pitanja je, svakako, ne. Naucno znanje je sociolosko-bioloski fenomen i njegova je osnovna funkcija da omoguci onome ko ga poseduje da se dobro adaptira na sve promene. Onaj ko nije u stanju da se adaptira na promene umire i nestaje. To je neumoljivi zakon zivota i smrti. Za razliku od biljnog i zivotinjskog sveta, za razliku od znanja koja nam nude mit, magija, metafizika i religija, zapadna nauka je ponudila novu vrstu resenja starog problema adaptacije. U cemu lezi posebnost nove zapadne nauke? Po cemu se ona toliko razlikuje od stare kineske, indijske ili vizantijske nauke? Koja je odlucujuca razlika izmedju magova, vraceva, metafizicara, teologa i velikih naucnika poput Njutna, Darvina i Ajnstajna? Odgovor na ovo pitanje jeste: posebnost lezi u svesnoj primeni kritickog metoda - objektivnoj eliminaciji nasih gresaka. Pomocu novog naucnog metoda svesno kriticki idemo napred. Upravo sam kriticki metod objasnjava izvanredno brz rast naucnog oblika znanja. Takav metod, naravno, mogao je biti razvijen samo u otvorenim zapadnim drustvima. U zatvorenim drustvima, u kojima je carovala dogmatska svest, takav metod nije mogao biti razvijen. U zatvorenim drustvima greske se ni po koju cenu ne smeju priznati, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka narusavanju autoriteta. U takvoj dogmatskoj duhovnoj klimi nastale su istine koje nam nudi vladika Nikolaj. Njegova su razmisljanja tipican primer prednaucnog, cak i predlogickog nacina misljenja. To je kao kada bismo avion ili racunar pokusavali da napravimo ne uz koriscenje znanja prirodnih nauka i metoda savremene tehnike, vec uz pomoc znanja iz astrologije i alhemije. - Dakle, jedan smrtonosni anahronizam. U isto vreme treba primetiti i to da, dok vladika medju Srbima siri mrznju prema modelu otvorenih evropskih drustava, dotle Karl Poper upozorava ljude da se "cuvaju laznih proroka". Jer, "povratak zatvorenom drustvu koje oni zastupaju jeste povratak kavezu i zverima". Smatram, poput ovog uvazenog filozofa, da onaj ko "uci da ljubav, a ne razum, mora da vlada, otvara put onima koji vladaju pomocu mrznje". Mrznja vladike Nikolaja je za zaljenje; za pohvalu i uzor sigurno nije.

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 27. decembar 2002.)