Senka trećeg Rima
Povodom susreta Putina i Koštunice u Sočiju

Ono što nisu bili u stanju da formulišu naši političari i pravnici iskazala je naša premudra Isidora Sekulić u svom eseju "Elizabeta I i Eseks" sada već daleke 1929. Htela je ona da nas pouči, da u trošnu srpsku državu i kulturu udahne malo engleskog političkog instrumentalizma, koji kaže da je prvi aksiom politike uspešnih i stabilnih država da ako se "u unutrašnjoj politici i može grešiti, u spoljnoj ne!" Na našu nesreću, pokazalo se da smo mi, do dana današnjeg, bili loši đaci naše dobre učiteljice.

Zašto sa zebnjom reagujem na vest o susretu Putin - Koštunica? Zato što smatram da put u Evropu vodi preko Brisela i Vašingtona a ne preko Moskve! Zato što se g. Koštunica nije nikada ogradio od Miloševićeve spoljne politike; a taj koncept, slikovito rečeno, glasio je: Moskva će postati treći Rim, a naša je sveta dužnost da budemo istureni bedem pred NATO - aždajom koja to sprečava. Dok su narodi i države Varšavskog pakta, kao i svi narodi i republike u bivšoj Jugoslaviji, naročito posle pada berlinskog zida 1989. godine, videli svoju budućnost u evro-atlantskim integracijama (savezima), jedino se Milošević (predstavljajući se kao neko ko zastupa srpske nacionalne interese) namerno kretao u suprotnom smeru. Dogurao je do saveza sa Rusijom i Belorusijom, a nad Srbima su zazviždale NATO-ove bombe! Njegov slučaj je samo još jedan, sada već istorijski, primer o tome kako prolaze narodi i države koji ne umeju da uče na greškama i koji ne umeju da u odlučujućem trenutku odaberu pravu stranu.

Ako istoriju smatramo učiteljicom života, nije nekorisno da se zapitamo: a zašto su zemlje bivšeg Varšavskog pakta jedva čekale da taj savez napuste? Zato što, od samog početka svog postojanja, taj savez nije bio istorijska struktura plebiscitarnog karaktera i zato što mu je nedostajala samo jedna stvar, koja je već na prvi pogled suštinska. Zajednička budućnost. Rusija nije umela da sačini jedan program zajedničke budućnosti koji ne bi privukao ni biološki srodne narode, akamoli one druge. Savezi su projekti za budućnost, oni ili pridobijaju države ili ih gube, shodno tome da li datog trenutka zastupaju neki živi poduhvat, koji učesnicima donosi bolju budućnost, ili ne.

Kako sada stvari stoje, Titovo-Miloševićeva-Koštuničina "despotska mašina" koja još uvek čvrsto vlada Srbijom, jeste najveća prepreka za njenu evropeizaciju, evropeizaciju koju podržava 85-odsto građana Srbije. I to će biti tako sve dok "despotska mašina" bude sprečavala da se stvari nazivaju njihovim pravim imenima. Ko je bio veleizdajnik ("strani plaćenik") g. Milošević ili g. Đinđić? Milošević, koji nas je uveo u savez sa Rusijom i Belorusijom i rat sa zapadnim zemljama, i čija se supruga, sin i brat sada nalaze u Rusiji ili g. Đinđić, koji nam je odškrinuo vrata ka Evropi (i koji je to platio najvećom mogućom cenom - svojim životom) a čija porodica, koliko vidim nije pobegla u Nemačku, nego je u našoj zemlji i izložena je svakojakoj torturi?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 16. jun 2004.)