Kako menjati vojnu mašinu
Povodom teksta "Pozdrav slici i još ponešto"

Tekst dr Ljubiše Rajića "Pozdrav slici i još ponešto" (Danas, 19. oktobra) u kome govori o tome da se "vojska reformiše, ali da mnogi u njoj ne bi da se menjaju" bio je prava prilika da se "groso modo" skicira činjenica da je ta vojska zatočenica svoje prošlosti i načina mišljenja! Prof. Rajić to nije bio u stanju da uradi, pretpostavljam zato što ni on ne želi da vidi činjenicu da je komunizam bio samo jedan od oblika despotske vlasti - gde su zakonodavna, sudska i izvršna vlast isprepletene i koordinirane iz jednog centra moći! Takođe, izgleda ne želi da uvidi istorijsku činjenicu da u despotskim sistemima nikad nisu bile moguće kontinuirane istinske reforme institucija.

Ta vojska, znači, bila je žrtva marksističkog istoricističkog proricanja koje su skovali Staljin i Hruščov, po kome su Sovjeti i njihovi sateliti bili narod čija je misija bila da uništi kapitalizam. Zato je Titova "vojna mašina", u vreme kada je padao Berlinski zid, ustoličila komunističkog aparatčika Miloševića za novog despota. On je trebalo da komunističke zemlje, čak i Rusiju samu, spase od veleizdajničke politike Gorbačova! "Vojna mašina" zajedno sa svojim novim mesijom stvorila je novu ideološku propagandu - mit o zaveri protiv srpskog i ruskog naroda; pokušali su da tu zaveru spreče svojom vlastitom krvavom protivzaverom. Umesto da poput drugih zemalja bivšeg Varšavskog pakta i ostalih republika iz bivše Jugoslavije pruže ruku saradnje zapadnim zemljama, ta zarđala mašinerija je sa njima zaratila!

Istorija je prvorazredna tehnika za očuvanje i nastavljanje napretka jednog naroda, ali ne zato što nam može reći šta da u datoj situaciji uradimo, nego zato što nam daje mogućnost da izbegnemo greške starih rešenja naših prethodnika! Naša je "vojna mašina" ponovila greške orijentalista iz Osmanskog carstva koji su govorili: "Naše uređenje je superiornije, ali Zapad ima bolju vojsku od naše. Što znači da u našem uređenju ne treba ništa promeniti, potrebno je samo preuzeti njihovu vojsku i vojnu tehniku." Tu grešku, koju su krajem 20. veka ponovili naši "vojni ideolozi" nisu učinile pristalice Kemal-paše (kasnije prozvanog Ataturkom). Štaviše, vojska Ataturkove Turske postala je čuvar razvoja građanskog demokratskog društva zapadnoevropskog tipa i u četiri je navrata, vojnim udarima, sprečila povratak orijentalista na vlast! Ali, treba naglasiti da tu grešku, koja se u Srbiji ponavlja i u 21. veku, nisu pravili ni neki sultani iz dinastije Osmana, bez kojih bi pojava Ataturka bila nemoguća.

Selim III bio je taj koji je još 1789. započeo istinske reforme; čuvari orijentalne tradicije vladanja - janičari, uleme i softe - pokrenuli su zato niz "narodnih" pobuna protiv njegovih prozapadnih reformi i uspeli da ga 1807. zbace sa prestola (stave u "kafes") i na njegovo mesto dovedu njegovog rođaka Mustafu IV. Za šest meseci njegove vladavine poništene su sve započete reforme, a sam Selim III je ubijen! Međutim, zahvaljujući jednoj kontrapobuni prozapadnih snaga koja je potekla iz same porodice Osmana, Mustafa IV je svrgnut sa prestola 28. juna 1808. g. i na njegovo mesto doveden novi prozapadni reformator carstva, njegov brat Mahmut II. On je započeo reforme opreznije, prvo u egipatskoj provinciji po programu njihovog najvećeg reformatora 19. veka - guvernera Kaira Mehmeda Alije. Kasnije, kada je došao pravi trenutak - 10. juna 1826. proglasio je nezakonitim red derviša bektašija (oni su bili duhovna podrška janičarima), da bi 15. juna 1826. ukinuo i sam vojni red janičara. Tako je 1829. bilo moguće da fes zameni sve oblike turbana! A sve to vodilo je dalje, uprkos jakim snagama orijentalista, ka tome da se 1923. pojavi Kemal-paša Ataturk.

Ukratko, nama nije potrebna vojska poput (do)sadašnje, kao čuvar despotskog načina vladanja (čije službe navodno ne znaju gde se nalazi Mladić i koje se i dalje bave "podanicima" kao unutrašnjim neprijateljima), već vojska koja će biti garant srpske istinske građanske demokratije. Da li će u Srbiji ikada doći "pravi trenutak" ili ćemo, ako ovako nastavimo, zaista nestati sa istorijske pozornice poput Hazara ili Indijanaca?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 31. oktobar 2006.)