Kad se prespava humanizam
Bez kulture i kulturnih uzora čovek bi bio poput deteta ometenog u razvoju, nesposoban da preživi! To je zato što je čovekov unutrašnji model – genetski kod – veoma uopšten u odnosu na životinje, pa je čoveku za opstanak neophodan i spoljni model – tj. kulturno nasleđe. U pokušaju da zadrže politički status quo, naši vlastodršci već 20 god sistematski podstiču razaranje i ono malo elemenata zapadne građanske kulture koje smo počeli da razvijamo od doba kneza Mihajla. Čak se ide dotle da se poriče i bilo kakva vrednost zapadne građanske kulture: "ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim", kaže naš vladika Velimirović i traži da se ugledamo na indijsku i kinesku kultura, budući da su one i starije i bolje. Tako ispada da u XXI veku Srbija treba da bude izvan EU ne samo u političkom, već i u kulturnom smislu. Da li je despotski kulturni model tih starijih civilizacija (u kojima najteže poslove obavljaju robovi, žene su samo mašine za rađanje itsl.) bolji za Srbe od zapadne građanske liberalne kulture? Kako se moglo dogoditi to da se ovakvo pitanje postavlja u XXI veku?
Odgovor se pre svega nalazi u činjenici da kod velike većine naših – javnih ličnosti – odmah pada u oči odsustvo svakog humanističkog obarazovanja (kao posledica naše 700-godišnje despotske tradicije), a to znači da se one "odlikuju" izraženom autoritarnom svešću, identitetom ega, nesposobnošću da vode argumenovane rasprave, kao i nesposobnošću za sapatnju. Nužna posledica odsustva humanističkog obrazovanja je i njihovo anahrono promišljanje o kulturi i politici. Sve to zajedno može da objasni zašto smo danas toliko duhovno i fizički odvojeni od Evrope!
Autoritarna svest svodi se na spremnost da se bespogovorno povinuje svim naređenjima autoriteta. Nastajanje i opstanak takve nekritičke svesti despotsko društvo je postizalo konstantnim svođenjem čoveka na stvar, a stvari nemaju identitet. Nasuprot autoritarnoj svesti i pasivnom bivstvovanju čoveka u despotiji, zapadni humanizam je stvorio gradskog čoveka sa dinamičkim identitetom ličnosti i svesti uopšte. Humanistička svest – kao opozicija, dakle, autoritarnoj – jeste spremnost da se sluša glas sopstvenog razuma i savesti i nezavisna je od naređenja, ma od koga ona dolazila! Humanistički čovek je bio ličnost u onoj meri u kojoj je živeo, interesovao se i stupao u odnose sa drugima, u kojoj je bio aktivan! Shvatajući praktičan značaj teorijskog mišljenja i obrazovanja, humanista je kulturi prišao kao komunikaciji, kao konstruktivnom ljudskom razgovoru, a način života zapadnih gradova je – za razliku od despotskih – stavljao težište na poštovanje i uvažavanje drugog čoveka! Humanizam i renesansa nikako nisu predstavljali povratak antičkoj klasici: naprotiv, oni su bili njeno prevazilaženje! Točak tumačenja stvari i ideja oni su okrenuli za 180 stepeni.
Da je humanizovano znanje na zapadu od srednjeg veka postalo "instrument života" – najjasnije se može videti već i iz ovih nekoliko nasumice odabranih činjenica iz tamošnje društvene istorije. Naravno da treba stalno da se prisećamo zadužbina iz kuće Nemanjića, ali pri tome ne smemo da prećutimo da nisu napravili ni jedan fakultet, naravno da je za divljenje i pohvalu što su pre 800.god. sagradili našu prvu bolnicu ali se pri tome uvek moramo setiti i znati, da je Tuluz, na primer, 1262. god. imao 7 bolnica za gubavce i 13 opštih bolnica, da je Vroclav imao 15 bolnica, a Firenca tada sa 90.000 stanovnika čak 30 bolnica sa više od 1000 kreveta; zatim, da se službeni gradski lekar u zapadnim gradovima pojavio u XIV veku; da je 1236. odobrena upotreba olovnih cevi za dovod vode u Londonu, a da su u Vroclavu pumpe terale vodu iz reke u drvene cevi, koje su premrežavale čitav grad; da je u Londonu posle požara iz 1189. god. grad davao posebne povlastice onima koji su gradili od kamena i crepa; da je u Libeku 1276. doneta naredba o obaveznoj upotrebi nezapaljivih materijala za krov; da je već 1388. engleski parlament doneo zakon kojim se zabranjuje bacanje smeća i otpadaka u reke i jaruge, itd. itsl. Hoću da kažem da je evropska kultura bila ta koja je pomogla da se taj kontinent poslednjih 1000 godina kontinuirano premrežava – putevima, bolnicama, fakultetima, ustanovama i standardima koji su potencijalno dostupni svim građanima. A sve to ne bi bilo stvoreno da nije bilo i ideje humanizma koji je značio, kako je to rekao Garen, "oslobađanje onog što je ljudsko, veličanje slobode, poštovanje prema svakom verovanju, slobodnu kritiku i toleranciju".
dr Zoran Stokić
("Danas" februar, 2008.)
Bez kulture i kulturnih uzora čovek bi bio poput deteta ometenog u razvoju, nesposoban da preživi! To je zato što je čovekov unutrašnji model – genetski kod – veoma uopšten u odnosu na životinje, pa je čoveku za opstanak neophodan i spoljni model – tj. kulturno nasleđe. U pokušaju da zadrže politički status quo, naši vlastodršci već 20 god sistematski podstiču razaranje i ono malo elemenata zapadne građanske kulture koje smo počeli da razvijamo od doba kneza Mihajla. Čak se ide dotle da se poriče i bilo kakva vrednost zapadne građanske kulture: "ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim", kaže naš vladika Velimirović i traži da se ugledamo na indijsku i kinesku kultura, budući da su one i starije i bolje. Tako ispada da u XXI veku Srbija treba da bude izvan EU ne samo u političkom, već i u kulturnom smislu. Da li je despotski kulturni model tih starijih civilizacija (u kojima najteže poslove obavljaju robovi, žene su samo mašine za rađanje itsl.) bolji za Srbe od zapadne građanske liberalne kulture? Kako se moglo dogoditi to da se ovakvo pitanje postavlja u XXI veku?
Odgovor se pre svega nalazi u činjenici da kod velike većine naših – javnih ličnosti – odmah pada u oči odsustvo svakog humanističkog obarazovanja (kao posledica naše 700-godišnje despotske tradicije), a to znači da se one "odlikuju" izraženom autoritarnom svešću, identitetom ega, nesposobnošću da vode argumenovane rasprave, kao i nesposobnošću za sapatnju. Nužna posledica odsustva humanističkog obrazovanja je i njihovo anahrono promišljanje o kulturi i politici. Sve to zajedno može da objasni zašto smo danas toliko duhovno i fizički odvojeni od Evrope!
Autoritarna svest svodi se na spremnost da se bespogovorno povinuje svim naređenjima autoriteta. Nastajanje i opstanak takve nekritičke svesti despotsko društvo je postizalo konstantnim svođenjem čoveka na stvar, a stvari nemaju identitet. Nasuprot autoritarnoj svesti i pasivnom bivstvovanju čoveka u despotiji, zapadni humanizam je stvorio gradskog čoveka sa dinamičkim identitetom ličnosti i svesti uopšte. Humanistička svest – kao opozicija, dakle, autoritarnoj – jeste spremnost da se sluša glas sopstvenog razuma i savesti i nezavisna je od naređenja, ma od koga ona dolazila! Humanistički čovek je bio ličnost u onoj meri u kojoj je živeo, interesovao se i stupao u odnose sa drugima, u kojoj je bio aktivan! Shvatajući praktičan značaj teorijskog mišljenja i obrazovanja, humanista je kulturi prišao kao komunikaciji, kao konstruktivnom ljudskom razgovoru, a način života zapadnih gradova je – za razliku od despotskih – stavljao težište na poštovanje i uvažavanje drugog čoveka! Humanizam i renesansa nikako nisu predstavljali povratak antičkoj klasici: naprotiv, oni su bili njeno prevazilaženje! Točak tumačenja stvari i ideja oni su okrenuli za 180 stepeni.
Da je humanizovano znanje na zapadu od srednjeg veka postalo "instrument života" – najjasnije se može videti već i iz ovih nekoliko nasumice odabranih činjenica iz tamošnje društvene istorije. Naravno da treba stalno da se prisećamo zadužbina iz kuće Nemanjića, ali pri tome ne smemo da prećutimo da nisu napravili ni jedan fakultet, naravno da je za divljenje i pohvalu što su pre 800.god. sagradili našu prvu bolnicu ali se pri tome uvek moramo setiti i znati, da je Tuluz, na primer, 1262. god. imao 7 bolnica za gubavce i 13 opštih bolnica, da je Vroclav imao 15 bolnica, a Firenca tada sa 90.000 stanovnika čak 30 bolnica sa više od 1000 kreveta; zatim, da se službeni gradski lekar u zapadnim gradovima pojavio u XIV veku; da je 1236. odobrena upotreba olovnih cevi za dovod vode u Londonu, a da su u Vroclavu pumpe terale vodu iz reke u drvene cevi, koje su premrežavale čitav grad; da je u Londonu posle požara iz 1189. god. grad davao posebne povlastice onima koji su gradili od kamena i crepa; da je u Libeku 1276. doneta naredba o obaveznoj upotrebi nezapaljivih materijala za krov; da je već 1388. engleski parlament doneo zakon kojim se zabranjuje bacanje smeća i otpadaka u reke i jaruge, itd. itsl. Hoću da kažem da je evropska kultura bila ta koja je pomogla da se taj kontinent poslednjih 1000 godina kontinuirano premrežava – putevima, bolnicama, fakultetima, ustanovama i standardima koji su potencijalno dostupni svim građanima. A sve to ne bi bilo stvoreno da nije bilo i ideje humanizma koji je značio, kako je to rekao Garen, "oslobađanje onog što je ljudsko, veličanje slobode, poštovanje prema svakom verovanju, slobodnu kritiku i toleranciju".
dr Zoran Stokić
("Danas" februar, 2008.)
Нема коментара:
Постави коментар