Harizmatski tip vlasti

Maks Veber (1864-1920)

 

Veber klasifikuje legitimnu vlast na tri tipa: 1. racionalna vlast, 2. tradicionalna vlast i 3. harizmatska vlast:

1         1) Racionalna vlast se temelji na legalnoj vladavini, pravnim pozitivnim propisima. Legitimnost ove vlasti je sadržana u pridržavanju pravnih normi i pravila ponašanja. /Izvor  legitimnosti racionalne vlasti nije u ličnom prestižu pojedinca, već u autoritetu normi i pravila na osnovu kojih se dužnost obavlja. Zato je obim vlasti onoga koji je vrši ograničen zakonskim normama i pravilima. Racionalna vlast je u svakom kompleksnom sistemu, hijerarhijski organizovana, sa višim i nižim instancama, gde je svaka instanca ograničena zvanično utvrđenom nadležnošću/.

 

2      2) Tradicionalna vlast je etablirana tradicionalnim činiocima, a na osnovu kojih ona ili oni koji vrše vlast i zauzimaju takav status. / Kod tradicionalne vlasti nema jasne podvojenosti između ličnog i zvaničnog delokruga. Pored zvaničnog delokruga, postoji sfera samovolje u kojoj pojedinac vrši vlast na osnovu svog ličnog prestiža ili statusa. Osim toga, ne postoji ni jasna podela između svojine nad kojom pojedinac vrši vlast u zvaničnom svojstvu i lične svojine. Stoga se izdaci za obavljanje zvaničnih funkcija i lični izdaci podmiruju predavanjem pojedincu svojinskih prava nad izvorima prihoda same organizacije. /

 

3      3)  Hrizmatski tip vlasti ima svoju osnovu u afektivnoj odanosti i predanosti vladaru i njegovim nadnaravnim sposobostima (smatra se božanstvom ili njegovim bliskim rođakom ili se veruje u njegove magijske moći, njegovom milosrđu, proročanskim sposobnostima, naročitom junaštvu, duhovnoj ili retoričkoj snazi (ili u jednoj i drugoj). Vladavina proroka, demagoga ili ratnih heroja, su najpoznatiji primeri ovog tipa legitimne vlasti. Vođa je sve i svja, njemu i njegovoj volji se svi pokoravaju. Njegova naklonost meri se naklonošću nadčovečanske i nadprirodne sile. On ne vlada rukovođen bilo kakvim društvenim normama, njegova volja je osnovno pravilo. Danas ona može značiti jedno, sutra već drugo. Istina je ono što on kaže, ostali su tu da slušaju, da se pokoravaju diveći se i stepeći, istovremeno. Iracionalnost ove vlasti gradi se na verovanju (i strahu) u naročitu moć vođe. Ovakvi vladari (ne retko vladari ulica i trgova) po pravilu lako osvajaju vlast, ali se harizma brzo i istroši. Ovaj vladar ima i jednu (ali odlučujuću) obavezu, u odsustvu sopstvenih legalnih dužnosti i obaveznosti. Radi se o potrebi stalnog (ili bar s vremena na vreme) činjenja junačkih, izuzetnih dela i poduhvata. Ukoliko to ne čini, harizma će se brzo istopiti, a ovaj tip vlasti biće smanjen tradicionalnim ili racionalnim tipom. / Za razliku od drugih oblika vlasti, harizmatska vlast nije vezana za određen tip ekonomskog uređenja. Posledica harizmatskih pokreta je rušenje ne samo postojane rutinske političke organizacije društva nego i ustaljenih i svih drugih ekonomskih uslova. Ali, kao i svaki društveni pokret, i harizmatski je vezan za ekonomske uslove, i upravo je to jedan od glavnih razloga zašto je harizmatska faza privremena. Zavisno od društvenih okolnosti, harizmatska vlast se, pre ili kasnije, transformiše u tradicionalnu ili racionalnu pravnu vlast./

 

*

 

Maks Veber (1864-1920). U Getingenu, Hajdelbergu i Berlinu završava studije prava, potom studije istorije i najzad ekonomije. Ovako široko obrazovanje, i nadarenost, omogućili su Veberu izuzetnu naučnu širinu što je samo osnažilo njegove teorijske stavove jer je socijalnim problemima sa sociološkog stanovišta pristupao ekstezivno, lako se krećući iz jedne u drugu naučnu oblast potkrepljujući tako naučnu validnost (pouzdanost) razmatranja bilo koje iz obuhvatnog i složenog spektra društvene datosti. Veber je obavljao i poslove univerzitetskog nastavnika u Hajdelbergu, Berlinu i Frajburgu.

Maks Veber je u svojim brojnim studijama, čije je rezultate teorijski sintetizovao u delu „Privreda i društvo“ razvio je najcelovitiju individualno-psihološku teoriju društva, koja je dugo imala, a i danas ima veliki uticaj u sociologiji.

 

*

 

Veber razlikuje četiri osnovna tipa čovekovog delanja:

1      1) ciljno racionalno - je takvo delanje u kome pojedinac racionalno postavlja ciljeve i bira odgovarajuća sredstva za njihovo ostvarenje;

2     2) vrednosno racionalno - spaja racionalno i vrednosno suđenje. Izbor ciljeva i sredstava za njihovo postizanje može biti racionalan, ali je pojedinac vrednosno orijentisan i deluje bez obzira na uspeh;

3     3) tradicionalno - je ono delanje gde pojedinac reaguje na "naviknute nadražaje u pravcu koji je jednom usvojen". Iako može biti smisleno orijentisano, tradicionalno delanje češće liči instiktivnom podražavanju, jer su ciljevi i sredstva delanja unapred određeni, obično ustaljenim društvenim navikama i običajima, i

4    4) afektivno delanje - je pretežno van granice svesnog i predstavlja širok spektar delanja, od nekontrolisanih emotivnih postupaka do sublimacije kao svesnog oslobađanja od unutrašnjih tenzija.

 

Veber sve društvene odnose deli na:

1     1) konfliktne  - su oni odnosi u kojima je delanje jednog pojedinca usmereno protiv htenja, želja i interesa drugog. Ti odnosi su brojni i protežu se u rasponu od takmičenja do krvavih sukoba, i

2    2) solidarne -  karakteriše saradnja dvaju ili više pojedinaca u ostvarivanju zajedničkih ciljeva i vrednosti. I ovi odnosi se protežu u širokom rasponu od racionalnih, do kojih dolazi u robnonovčanoj razmeni na tržištu, preko tradicionalnih koji se uspostavljaju na tradicionalnim svetkovinama, do vrlo intenzivnih emocionalnih odnosa među pojedincima.

Zoran Stokić

30.12.2021.