Nora  - Henrik Ibsen (1828. - 1906.)

Свака птица треба да пева из сопственог грла

ИНТЕРВЈУ: ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ, редитељка

 

Нора је прва која је рекла „не“ хипокризији и патријархалној догми, а да је писац није одвео у пропаст, лудило, самоубиство.

 

 

"Politika" Четвртак, 23.12.2021. у 15:15 Борка Голубовић-Требјешанин

 

 

Драма у три чина „Нора ‒ Луткина кућа” Хенрика Ибзена из 1879. године, одувек је била велика инспирација редитељки Татјани Мандић Ригонат која је управо и режира у матичном Народном позоришту у Београду. Премијера је вечерас од 19 сати на Великој сцени националног театра. Татјана Мандић Ригонат потписала је и адаптацију, сценограф је Бранко Хојник, костимограф Ивана Васић, композитор Ирена Драговић... Ибзенове јунаке тумаче: Нада Шаргин (Нора Хелмер), Ненад Стојменовић, Хаџи Ненад Маричић, Катарина Марковић, Горан Јевтић и Јелена Благојевић.

 

– „Нора ‒ Луткина кућа”, први је драмски бестселер, превратничка драма која је пронела Ибзенову славу широм света и уздрмала позоришне сцене и савест ондашњих грађана, инспирисала многе уметнике, покренула полемике које и данас трају. Због Норе, млади осамнаестогодишњи Џојс, почео је да учи норвешки да би Ибзена читао у оригиналу. А у Кини је назив за феминизам изведен из Нориног имена. Феминизам је нораизам или норизам. Бизарна је чињеница да пуних 100 година, читав век, Норе није било на репертоару Народног позоришта у Београду, још од 1921. године. А данас, у времену када жене широм света говоре „не”, а њихово „не“ разним облицима злостављања и стега, изазива полемике, подозрење или акламације, неопходно је играти Луткину кућу.  Нора је прва која је рекла „не“ хипокризији и патријархалној догми, а да је писац није одвео у пропаст, лудило, самоубиство. Она није ни Ана Карењина, ни Ема Бовари. У Норин лик Ибзен је уписао налог који је дао и себи и другима: постати свој! „Нора ‒ Луткина кућа” је нулта позиција: кључна драма, она од које се полази, из које се развија свако размишљање о теми побуне жене – констатује Татјана Мандић Ригонат за „Политику” и додаје да у представи развијају мисао да револуција, промена друштва, света, почиње од промене појединца, од спремности да се суочиш са собом.

 

Шта је та Норина револуција? Индивидуализам? Феминизам?

 

Ибзен није мислио да је програмски написао феминистички комад већ да се тема Норе тиче сваког човека, жене и мушкарца. Он пише да свака птица треба да пева из сопственог грла. То значи имати своје мисли, не живети по диктату већине и подразумевајућим обрасцима, не бити некритички конзумент идеја, ставова, прилагођени конформиста већ бити човек који преиспитује себе и свет. Јер као што пише Кјеркегор: најчешћи облик очајања је кад ниси оно што јеси. Али треба стићи до спознаје шта јеси, а шта ниси и шта нећеш и не пристајеш да будеш. Стриндберг је Ибзена звао плава чарапа, што је назив за феминисткиње. Ибзен се дружио с норвешком феминисткињом Камилом Колет. Постоји мишљење да Нора није феминистички комад, јер у драми не постоји моменат истинске женске солидарности. А кад нема солидарности, све је онда појединачни искорак, подвиг изузетног појединца. Ибзен је писао да људски род мора да почне да гради свет из почетка и почне од појединца. Тај појединац у овом комаду је жена, Нора. Писао је и да ће промена друштва доћи од оних који су највише патили и страдали, а то су жене и радници.

 

Претпоставља се да је Ибзен инспирацију за „Нору” пронашао у сопственом животу и у животу своје пријатељице Лауре?

 

Инспирацију за заплет пронашао је у животној причи Лауре Петерсен, која је под псеудонимом написала роман „Брандове кћери”. Није имала ни 20 година кад су се спријатељили. Звао ју је Ластавица, јер је била веселе природе. Она се удала за професора књижевности Виктора Килера. Кад јој се муж разболео од туберкулозе, она је без његовог знања позајмила новац за његово лечење у једној норвешкој банци. Муж је сазнао за то и стрпао је у азил за умоболне. Све се то дешавало у времену када се расправљало да ли је жена уопште човек или само додатак мушкарцу. Ибзен не следи овај сиже, он драму „Нора” другачије води и разрешава, а Норин муж није професор књижевности већ директор Деоничарске банке. Он је оличење моћи, и таквог је психолошког склопа да се у њему огледа сав нарцизам мушкоцентричног света. У представи је акценат на Норином: Не! На путу који води до тога да она освести чему све каже: Не! На процесу, драмској ситуацији која је доводи до неопходности да мисли о слободи од мимикрије. „Ја имам дужност према самом себи”, написао је Ибзен кад је напуштао позориште у Бергену и прелазио у позориште у Кристијанији. Те исте речи изговара Нора. У Нору је уписао себе. Као Флобер кад је писао: Ема Бовари ‒ то сам ја. Имати дужност према себи не значи бити хладни индивидуалиста и нарцис.

 

Нора – жена, мит или објекат? Колико је сценски захтевно изнијансирати, а да не упаднете у замку?

 

Ибзен је писао драму пре него што је постојала психоанализа, а познавао је динамику несвесног пре него што је формулисан тај појам. Фројд, Јунг, Шандор Ференци, Лу Андреас Саломе анализирали су ликове из Ибзенових драма као да су стварни људи. Ибзен раскида са појмом типа у драми, и развија ликове као сложене структуре људских мотива, циљева, поступака. Нора је сложен драмски лик, и то ме привлачи баш као што ме је лик Чеховљевог Иванова привлачио као ребус. А Нада Шаргин је глумица у чијем уметничком бићу живи читав оркестар. Невероватна је њена суптилност, истинитост и снага сценског живота. У мојој режији Нора није мој редитељски објекат којим манипулишем и плакатски користим. Напротив, желим да што више осветлим њену унутрашњу драму, њене мајсторске мимикрије, динамику њеног лавиринта којим лута док не дође до своје искрености-истинитости, до превратничког довођења у питање сопствене егзистенције.

 

„Нора” је уздрмала и довела у питање постулате грађанског друштва с краја 19. века, затим је поносно закорачила у 20. век... Докле је Нора стигла у потрази за својим ја?

 

Шта се догодило са Нором после Ибзеновог драмског краја, разгревало је машту публике и многих уметника, па су писани наставци драме, вођене полемике, глумице су одбијале да играју Нору, односно желеле су да мењају крај драме. У том питању шта је било после, видим замку призивања награде или казне за индивидуалну Норину револуцију. А суштина није ни у награди ни у казни, за мене је суштина Ибзенове драме у тренутку просветљења ‒ тренутку у којем човек прозире свој живот, себе у датим околностима, одбацује лаж, не жели да буде жртва, и креће путем искрености, не питајући се о награди или казни.

***

Komentar

***

U 75 godini bolesni  Ibzen više nije izlazio, nije primao posetioce, ali je ponekad stajao na velikom prozoru svoje radne sobe, odakle je gledao saobraćaj na Dramneskom putu. Prolaznici su dizali glave u nadi da će spoznati njegovu siluetu i pozdraviti ga. To se nadala i Leonora Duze "Gospa s mora" koja je širom sveta igrala gotovo sve Ibzenove ženske likove. Uputila se u Norvešku (u kojoj nikada nije bila) sa željom da konačno upozna dramaturga zahvaljujući kome je doživela onolike trijunfe na pozornicama. Eleonora i njen pratilac su stali na ugao Dramenskog puta nadajući se da će Ibzen u podne pojaviti na prozoru, kao što se govorilo da on to čini. Pošto je padao sneg (i ako je bio maj mesec) , Duze je bila u čizmama, bundi i šubari, cvokotala na zimi... Sam život je napisao delove drame - da Elenora Duze uzalud čeka susret sa Ibzenom. Ibzen je umro to popodne 23. maja.1906. Mogla je samo da ga sanja poput Dzejms Dzojsa: "No eto njega glavom i bradom, u žaketu s peševima i visokim staromodnim šeširom...hoda sasvim sitnim koracima od čega odskaču peševi njegove žakete. Bože! Kako je mali! Kako mora biti vrlo vremešan i vrlo tašt...Ali  treba reći da je on najveći čovek na svetu".

 

*

Pisi savremenici divili su se Ibzenu, bio je omiljen pisac Čehova, Pirandelo ga je smatrao „prvim posle Šekspira“...slično je mislio Judzin O’Nil, Dzojs...Prva Nobelova nagrada koja je dodeljena 12. 12.1901. umesto Ibzenu dodeljena je francuskom pesniku Sili-Pridonu; to je vreme kada je tekao proces razdvajanja Švedske i Norveške. Možda je Ibzen (umro 1906.) bio kolateralna šteta svog sina Sigmunda - Ministra spoljnih poslova (buduće Norveške).

*

Zamislite da u Italiji i Francuskoj iz zavisti, hira, bahatosti  - "tako prolaze oni koji nisu sa nama", "oće građanske a ne despotske zakone"(!) Eleonoru Duse ili Saru Bernar kako 8 godina  po kazni (gubitka građankih prava, na suđenju bez i jednog empiriskog dokaza) čiste ulice Rima tj. Pariza.... Vlast se smilovala da Žanku posle 2 godine "čišćenja ulica po Beogradu" ipak pomiluje... Žanka je sahranjena na Topčiderskom groblju a spomenik joj je podigla kućna pomoćnica "blagodarna Magda".  Rediteljka Татјанa Мандић Ригонат se čudi kao to da u despotskoj  Srbiji 100 g nisu izveli Noru u Narodnom pozorištu u Beogradu?  Baš čudno (!)

 

Zoran Stokić

23.12.2021.